pokusajte da se ne prestravite
U Banatu je početkom 18. veka postojao
običaj da se pokojnik nakon sahranjivanja ponovo otkopa, pa da se zatim
opet vrati u zemlju kako bi se sprečilo da se povampiri, obelodanio je
jedan zapis pronadjen u bečkim arhivima.
U selu Radojevo, jednom od najstarijih srpskih naselja na granici sa
Rumunijom, u 18. veku zabeležena je "borba sa vampirima". Reč je o
zvaničnom izveštaju koji je carskom vojnom odseku u Beogradu, oktobra
1732. godine predao major saniteta, Jožef Faredi Tamarski.
Jula 1732. godine, Tamarski je po naredjenju princa od Virtemberga
poslat u Radojevo, tadašnju Peterdu, da ispita smrt 11 meštana koji su
umrli u januaru i februaru te godine.
U njegovom izveštaju, koji se danas nalazi u Bečkim arhivima, navodi se
da su meštani tvrdili da su svi umrli žrtve vampira po imenu Miloš.
Vampir Miloš, kojem se ne zna prezime, za života je, saopštava u svom
izveštaju Tamarski, važio za neku vrstu vrača. Imao je pticu koju je
naučio da govori i pripitomljenog vuka, što je po tvrdnji seljana, bila
potvrda njegovih magičnih moći.
Tamarski je pokušao da ubedi meštane da vampiri ne postoje, medjutim,
posle nekoliko rasprava zaključio je da nisu spremni da prihvate njegove
argumente, pa je odlučio da ekshumira nekoliko pokojnika.
Prvo je iskopan Miloš, koji je bio sahranjen 15 meseci ranije (aprila
1731.). Kada je uklonjena zemlja i podignuta drvena ploča koja je
pokrivala mrtvaca, Milošev leš je izgledao potpuno netaknut, a oči su mu
bile širom otvorene, uprkos tome što mu ih je njegova žena zatvorila
nakon smrti.
Tanak mlaz krvi mu se lagano slivao iz usta, a krvi je bilo i na drvenoj
ploči ispod leša, kao i na zemlji ispod ploče, zapisao je Tamarski.
Vlada u Beču zainteresovala se za taj fenomen, a izveštaj majora
Tamarskog je unikatni zapis, sačuvan u bečkoj arhivi kao originalni
dokument tog vremena.
U izveštaju se takodje navodi da je, pošto su to meštani zahtevali,
major Tamarski naredio da se Milošev leš probode kocem, a zatim je, iz
straha da će meštani opet iskopati "vampira" po njegovom odlasku,
naredio da se leš prelije ugašenim krečom, pre nego što se ponovo zatrpa
grob.
Na saslušanju rodjaka 11 žrtava, saznao je da su umirali u roku od šest
do deset dana kopneći; noću su imali strašne košmare, a nekoliko njih
imalo je plavkaste belege na vratu.
Tamarski je odlučio da otkopa i grobove žrtava. Osam leševa je bilo u
stanju raspadanja, a tela dva pokojnika su bila dobro očuvana.
Medjutim, poslednja otkopana žrtva, jedna žena, delovala je kao da
spava, a njeni udovi su bili savršeno pokretljivi.
Tamarski je na osnovu izgleda ta tri leša dozvolio meštanima da i sa
njima urade isto što i sa prvim "vampirom" - Milošem.
Ta priča je živela u sećanju meštana, to sećanje je izbledelo, a i to
groblje nije sačuvano, pa je dokument dvorske kancelarije u Beču
dragocen kao nezaobilazna literatura u proučavanju fenomena vampira,
kaže novinar Slavko Popov, hroničar ovog dela Banata.
